Vezivanje deteta za određeni predmet

Sve što deca rade od najranijeg uzrasta uslovljeno je nekim psihološkim faktorima. Razvoj deteta od novorođenčeta se odvija po fazama, i svaka faza ima neke svoje zakonitosti. Jedna od veoma bitnih faza u razvoju deteta je ona u kojoj dolazi do vezanosti za određen predmet, najčešče mekan na dodir kao što je plišana igračka ili ćebence. Svima je dobro poznato da deca veoma vole igračke, ali ste sigurno takođe primetili da kod dece postoji tendencija da određenu igračku preferiraju veći deo vremena, naročito pri uspavljivanju. To nije slučajno i veoma je značajno prepoznati to kod svog deteta, te imati na umu koja je igračka ili neki drugi predmet Vašem detetu omiljena, iz razloga što to ima psihološku osnovu. Posle plišane igračke, taj predmet je najčešće malo, mekano ćebence, a u ređim slučajevima može biti i neka treća igračka. U daljem tekstu baziraćemo se na plišane igračke i ćebence kao predmete za koje se deca najčešće vežu. Igranje sa drugim igračkama može biti prisutno u toku dana, ali ta jedna igračka (ili ćebence) je posebna. Primećujete da dete „ima posebnu vezu“ sa tim predmetom, jer ga nosi gde god krene – u vrtić, kad odete nekome u posetu, kod lekara, i tome slično, a uspavljivanje je nemoguća misija bez predmeta koje dete toliko voli. Rekli smo da taj fenomen ima psihološku osnovu, stoga je veoma važno prepoznati ga kod deteta i imati značenje tog fenomena na umu. Naučnici koji se bave dečjom psihologijom istraživali su ovu povezanost deteta sa određenim predmetom tokom odrastanja. Taj fenomen se naziva prelazni objekat, a ovaj termin potiče od engleskog pedijatra i psihoanalitičara Donalsa Vudsa Vinikota. Prisustvo omiljene igračke tokom odrastanja ima veoma važnu funkciju i roditelji toga moraju biti svesni. Kada Vaše dete svoju omiljenu igračku nosi u posetu lekaru, ono na taj način savladava svoj strah od doktora. Malo dete ima tendenciju da se plaši različitih stvari, ili u slučaju da se ne plaši, onda bar da mu neke situacije ne budu sasvim prijatne, što se ispoljava kroz stidljivost, povučenost, držanje roditelja za ruku, ali i držanje omiljene igračke u rukama. U situacijama frustracije ili plakanja, omiljena igračka je opet tu u blizini. To se dešava zato što omiljeni predmet ima funkciju utešitelja, „najboljeg prijatelja“, nešto prvo što dete poseduje i smatra nečim svojim i bliskim. Psiholozi koji se bave dečjom psihologijom su to detaljnije analizirali i došli do saznanja da se dete vezuje za određeni predmet koji mu pomaže da nadomesti majčino odsustvo. Upravo je to jedan od razloga zbog kojih je omiljena igračka detetu toliko važna i objašnjava vezanost deteta za omiljeni predmet. Naime, mekano, toplo ćebence ili plišana igračka svojom mekoćom, toplinom, pa i mirisom asociraju dete na majku, na majčin zagrljaj, i pomažu detetu da savlada strah i smanji stres usled razdvajanja od majke. Ovo je naročito značajno kada dete krene u jaslice, kada se po prvi put upušta u nepoznato, suočava sa odvojenošću od roditelja i kada su oko njega nepoznati ljudi. U tim trenucima dete na neki svoj način doživljava određen nivo stresa i straha, a omiljena igračka u toj situaciji igra glavnu ulogu. Dete uz svoj omiljeni predmet lakše savladava ovakve stresne situacije zbog posebnih emocija bliskosti i topline koje je dete utkalo u njega. Dete se veoma rano vezuje za neki predmet, tzv. prelazni objekat, a ta vezanost je najizraženija pred kraj prve godine, kada dete polako počinje da istražuje svet oko sebe. Sad kad smo objasnili značaj možda i ne tako lepog mede, možda čak i pohabanog zeke, ili nezainteresovanost za lepše, novo ćebence pored onog starog, nećemo se više truditi da ih zamenimo, već ćemo ih prihvatiti kao veoma značajne aktere detetovog odrastanja, kao prijatelje koji pomažu našem detetu da prevlada neke situacije i uspešno prođe kroz sve razvojne faze.